Pozdrav Miki [pjevač i gitarist Sixpacka], i dobro došao na stranice Croatian Metal And Rock portala!
Kao što smo se i dogovorili, ovaj razgovor će se sastojati od dva djela; prvi od stihova sa zadnjeg albuma Epicentar, i na taj način ćemo napraviti svojevrsnu recenziju samog albuma, dok ćemo u drugom djelu malo popričati o standardnim temama…

Kupleraj………. „šta nije u redu sa ovim svetom, ne živimo više u dvadesetom, veku ratova, bruke i stradanja, gde su ljubav, ponos i nadanja……..“

Kupleraj je pjesma koja otvara novi album i najavljuje boje kojima je čitav album protkan. Slika Srbije, slična slikama gotovo svih zemalja u regiji predugo je siva. Prošli su ratovi, prošle sankcije, promjenilo se 100 vlada i sada živimo u savršenom sistemu demokracije.. Ne, zapravo smo se umorili od čekanja i nadanja. Nekad mi se čini da su stvari samo nazvane drugim i ljepšim imenom, a da čitavo poslednje desetljeće proživljavamo i preživljavamo jednako loše kao za vrijeme vladavine “onih”..neću ni ime da im spominjem.

Sanjao sam kako odlazim……..“negde daleko gde nema stvari kao što je politika i stvari kao što je klasna razlika, čak i u snu sumnjam da takvo mesto još postoji……….“

Pjesma o čudnom nepostojanju zlatne sredine kada govorimo o kvaliteti života. Jer kada vlak, u kome preumorni i pospani radnici putuju I klackaju se po 3 sata od kuće do radnog mesta, pretekne i u oblaku prašine ostavi džip od 100.000e za čijim volanom sjedi balavica od 19 godina – zaista mi ne prodje kroz glavu da ga je pošteno zaradila I kupila od studentske stipendije.

25 (Gde si do sad)………. “ruši se svet, ruše se snovi, san po san………“

Mlad čovjek ovih dana zaista živi bez šanse da dobije šansu. Ili se bar njemu u njegovih 25 tako čini...

Eskadrila čudnih jutarnjih snova…….. „kao novela, pisana mastilom sreće, moje je srce raslo za tebe, da bude još veće……….“

Tako ljubav izgleda u praksi.

Paramparčad……… „srpska elita dignutih kita, juri skupe kurve po montažnom dvoru…….“

Propale i zaboravljene srpske zvijezde se glupiraju po reality programima za šaku para. Sve je fejk, sve je iskrivljeno. Posebno poimanje gej parada i sličnih modernih i politički podobnih akcija kao puta prema Europi. Put prema Evropi je prije svega autoput. Daj, nek zakrpe prvo rupe, otpast će nam kotači...

Epicentar……….. „visoki napon i besnila zakon, prosuta tinta ludila……..“

Pjesma o tome kako izgleda kada ti najbolji drug sjedne u avion i zauvijek ode iz ove vukojebine, a tebe ostavi da živiš od uspomena.

Nisi ti kriva………. „kao da ispod bluze tvoje srce glumi nakovanj za čekić poput mene, zar zato da plaču te oči snene………“

Razlika u godinama i generacijski jaz u ljubavi su ipak premostivi.

Refren………. „ja sam bre išao u školu , za harmoniku doduše, pa sam preš'o na gitaru i sad mogu da mi puše, studenti što misle da će nešto da pojebu, ako osnuju band………..“

Dao sam sebi za pravo da napišem kritiku takozvane “nove srpske scene”. Dao sam jer punih 17 godina ginem za svoj bend, muziku i scenu, da ne govorim o tome da sam i prije toga u školi, a i nekim svojim teenage bendovima sebe pripremao za sve to. Odjednom, ovdje svako svira gitaru, klati se pred mikrofonom i pri tom se ne skida sa vrha neke kvazi top-liste. Hvala bogu – ne traju dugo, jer narod je ipak zajeban žiri.

Zašto se ne javljaš……….. „ja ću na stanici svih vozova čekati taj vlak, iz Zagreba……..“

Mislim da je dovoljno reći da je ovo ljubavna priča po istinitom dogadjaju.

Crnih vrana roj…………. „stojim i brojim godine, k'o da najbolje tek dolaze……….“

Da.. to je ono kad te uhvati melankolija i jednostavno se ne možeš otrgnuti svim teretima koji su te pritisnuli. A vrijeme ne čeka.

Druže moj………….. „pitam se, druže moj, koliko nas je ostalo, koliko normalnih za šankom zajedno……….“

Nadam se da će ovo mnogi pjevati jedni drugima, kada se popije koje pivo, emocije izađu na vidjelo, a glava i srce odjednom shvate da su nam prijatelji neprocjenjivo bogatstvo koje treba braniti i životom.




Koliko je autobiografskih stvari u svemu ovome, jer imam osjećaj da se kroz svaku stvar provlači doza autobiografije?

Apsolutno sve.

Došlo je i do nekih promjena u sastavu, bilo vas je 5, sada ste opet kvartet?

Da i zvučimo bolje nego ikad.

Što misliš o tribute bandovima?

Sve najgore ako uopćte moram da razmišljam o tome.

Smatraš li da na račun svog antitalenta i nemogućnosti stvaranja vlastite autorske glazbe žive na tuđi račun, jer tako je jednostavno lakše?

Ima bendova koji zaista dobro rade tribute. Sviraju dobro i nema šta. Ali to je neka druga obala, neka druga priča. Mislim da je nezahvalno komentirati, pa čak ih i pominjati u intervjuu sa članom autorskog benda.

Puno nastupate, posebno ljeti. Kada vas možemo očekivati u Splitu ponovno, dugo vas nije bilo?

Da, jako često sviramo. Nismo skup i nezahvalan bend i onda jako lako sklapamo dogovore. A Split... Čekali smo da nas se Split zaželi, jer nema smisla ni stalno dosađivati i zasititi publiku. U svakom slučaju, sada bi već mogao uslijediti poziv nekog od ondašnjih organizatora – i eto nas.

Kroz novi album proteže se i doza nostalgije, kao i optimizam u pogledu u budućnost. Koja su ti vremena draža, vremena kaseta i ploča, ili ova današnja mp3 vremena?

Osobno volim što su neke tehnološke naprave postale dostupne, jer olakšavaju život u mnogo pogleda. Ipak, da se ne lažemo – ne postoji sladja stvar od slušanja nekog novog albuma sa kasete ili ploče.

Što se događa trenutno sa Čovekom Bez Sluha, tvojim drugim bandom?

Objavili smo album “Dogadja Dana” prije par mjeseci i sad ga promoviramo na koncertima. 23.09. smo u Zagrebu (KSET), pa izvolite.

Hvala ti puno i želim ti puno uspjeha na privatnom i poslovnom planu!

Hvala i tebi na pažnji, vidimo se negde uz pivo!